Mje­sec mart je po­sve­ćen isto­ri­ji že­na, ši­re­nju zna­nja o do­pri­no­si­ma is­tak­nu­tih, ali i „obič­nih” že­na u pro­šlo­sti, kao i po­ve­ća­nju svi­je­sti o neo­p­hod­no­sti in­te­gri­sa­nja tih zna­nja u na­še isto­rij­sko pam­će­nje. Tim po­vo­dom će ši­rom svi­je­ta to­kom ovog mje­se­ca bi­ti or­ga­ni­zo­va­ni broj­ni na­uč­ni, umjet­nič­ki i edu­ka­tiv­ni pro­gra­mi sa jed­nim za­jed­nič­kim ci­ljem: da se žen­sko isto­rij­sko na­sle­đe spa­si od za­bo­ra­va i da se uka­že na neo­p­hod­nost re­vi­zi­je svih isto­rij­skih zna­nja ko­ja is­klju­ču­ju ili mar­gi­na­li­zu­ju isto­rij­sku ulo­gu i zna­čaj že­na u pro­šlo­sti.
Po­ku­šaj re­vi­zi­je
Obi­lje­ža­va­nje mar­ta kao mje­se­ca žen­ske isto­ri­je po­če­lo je 1987. go­di­ne u SAD na osno­vu re­zo­lu­ci­je ko­ju je te go­di­ne – na za­htjev Na­ci­o­nal­nog pro­jek­ta žen­ske isto­ri­je – usvo­jio Kon­gres Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va. Usko­ro na­kon to­ga ova prak­sa je, me­đu­tim, pre­šla gra­ni­ce SAD i po­pri­mi­la glo­bal­ni ka­rak­ter.
Na­sta­nak isto­ri­je že­na kao na­uč­ne di­sci­pli­ne je, na­rav­no, ti­je­sno po­ve­zan sa isto­ri­jom fe­mi­ni­zma i sa bor­bom za po­što­va­nje žen­skih pra­va, i u tom smi­slu su po­li­tič­ki i na­uč­ni aspek­ti isto­ri­je že­na ne­raz­dvoj­ni. Kao na­uč­na di­sci­pli­na, isto­ri­ja že­na je na­sta­la se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ona je na­sta­la pr­ven­stve­no kao po­ku­šaj re­vi­zi­je isto­rij­skog zna­nja i kao re­ak­ci­ja fe­mi­ni­stič­ki ori­jen­ti­sa­nih na­uč­ni­ca na „zva­nič­nu” isto­ri­ju ko­ja je pre­ćut­ki­va­la že­ne ko­je su ima­le ne­sum­njiv isto­rij­ski zna­čaj, ig­no­ri­sa­la uti­caj že­na na isto­rij­ska zbi­va­nja i uti­caj isto­rij­skih zbi­va­nja na že­ne, i za­ne­ma­ri­va­la raz­li­či­ta is­ku­stva že­na to­kom pro­šlo­sti ogla­ša­va­ju­ći ih isto­rij­ski ire­le­vant­nim, „lič­nim” i „pri­vat­nim”.
Raz­voj isto­ri­je že­na kao na­uč­ne di­sci­pli­ne po­či­nje se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ka­da su ame­rič­ke isto­ri­čar­ke – ne­za­do­volj­ne tret­ma­nom že­na u okvi­ru so­ci­jal­ne isto­ri­je ko­ja je ta­da bi­la u uspo­nu – pr­vi put de­fi­ni­sa­le nje­na na­uč­ne po­stu­la­te. Da­nas već go­vo­ri­mo o tri fa­ze raz­vo­ja ove na­uč­ne di­sci­pli­ne. Na­kon pi­o­nir­skih po­če­ta­ka isto­ri­je že­na se­dam­de­se­tih go­di­na u SAD, „kor­mi­lo” su u dru­goj fa­zi, to­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, pre­u­ze­le isto­ri­čar­ke sa nje­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja. Ta­ko­đe, to­kom osam­de­se­tih me­đu na­uč­ni­ca­ma na­ra­sta sum­nja u uni­ver­zal­nost žen­skog isto­rij­skog is­ku­stva, ta­ko da se in­te­re­so­va­nje sve vi­še pre­u­smje­ra­va ka raz­li­či­tim par­ti­ku­lar­nim žen­skim is­ku­stvi­ma ko­ja su, ka­ko se sa­da vje­ro­va­lo, nu­žno od­re­đe­ne isto­rij­skim, ra­snim, kla­snim, ge­ne­ra­cij­skim i dru­gim či­ni­o­ci­ma. Kao re­zul­tat tih na­uč­nih na­po­ra 1986. go­di­ne u Am­ster­da­mu je odr­žan pr­vi Me­đu­na­rod­ni kon­gres žen­ske isto­ri­je, ko­jem su pri­su­stvo­va­le isto­ri­čar­ke iz 31 ze­mlje za­pad­ne i is­toč­ne Evro­pe, Sje­ver­ne i Ju­žne Ame­ri­ke, Afri­ke, Azi­je i Austra­li­je. Na kra­ju, u tre­ćoj fa­zi raz­vo­ja ove di­sci­pli­ne, ko­ja po­či­nje u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pro­šlog vi­je­ka, žen­ska isto­ri­ja sve vi­še ustu­pa mje­sto is­tra­ži­va­nju ro­da kao kom­plek­snog, so­cio-kul­tur­nog fe­no­me­na, to jest ja­vlja se po­tre­ba pro­u­ča­va­nja ne sa­mo po­ja­va unu­tar ro­do­va, već i od­no­sa iz­me­đu njih, sa kraj­njim ci­ljem da se ta­ko ste­če­na zna­nja uklju­če u op­štu isto­ri­ju.
No­vi in­te­re­si
Isto­ri­ja že­na je odav­no iza­šla iz svo­je pi­o­nir­ske fa­ze. To, ta­ko­đe, vi­še ni­je ni sa­mo usko aka­dem­ska ni sa­mo usko fe­mi­ni­stič­ka te­ma. Na­pro­tiv, te­me ko­je mo­že­mo do­ve­sti u ve­zu sa isto­ri­jom že­na sve vi­še pro­di­ru u sva­ko­dnev­ni ži­vot i kul­tu­ru, „vi­so­ku” i ma­sov­nu. Sve je vi­še fil­mo­va, po­zo­ri­šnih pred­sta­va, isto­ri­o­graf­skih i knji­žev­nih dje­la, raz­li­či­tih te­le­vi­zij­skih se­ri­ja itd. ko­ja su usred­sre­đe­na na žen­ska svje­do­če­nja o isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma i na že­ne kao ak­ter­ke isto­rij­skih do­ga­đa­ja. Is­po­sta­vlja se da nam je žen­ska ver­zi­ja isto­rij­skih „isti­na” sve dra­go­cje­ni­ja i da nam žen­ske stra­ni­ce isto­ri­je sve vi­še ne­do­sta­ju. Na ovo pre­u­smje­ra­va­nje isto­rij­skog in­te­re­so­va­nja uti­ca­lo je – osim fe­mi­ni­zma i isto­ri­je že­na kao na­uč­ne di­sci­pli­ne – i na­ra­sta­ju­će in­te­re­so­va­nje isto­ri­ča­ra za pri­vat­ni ži­vot u pro­šlo­sti, raz­li­či­te so­ci­jal­ne isto­rij­ske te­me i mar­gi­nal­na is­ku­stva ko­ja je isto­ri­ja ne­ka­da ig­no­ri­sa­la kao ne­bit­na, kao i pro­mje­na ukup­nog ide­o­lo­škog dis­kur­sa ko­ji od­vla­či pa­žnju od cen­ta­ra mo­ći i pre­su­mje­ra­va je ka pe­ri­fe­ri­ji.
Na­rav­no da nas pri­je sve­ga za­ni­ma šta mi u Cr­noj Go­ri pred­u­zi­ma­mo da sa­ču­va­mo vla­sti­to žen­sko isto­rij­sko na­sle­đe, to jest šta u tom po­gle­du či­ne ov­da­šnje na­uč­ne in­sti­tu­ci­je i in­sti­tu­ci­je kul­tu­re i na­uč­ne i umjet­nič­ke eli­te. Re­klo bi se – ne mno­go. Iz­lo­že­ni raz­li­či­tim na­uč­nim, kul­tur­no-po­li­tič­kim, kul­tur­nim i umjet­nič­kim uti­ca­ji­ma ko­ji sti­žu iz­va­na, do iz­vje­sne mje­re pre­po­zna­je­mo zna­čaj ove te­me. O to­me, iz­me­đu osta­log, svje­do­či i Ini­ci­ja­ti­va za osni­va­nje Mu­ze­ja že­na Cr­ne Go­re iza ko­je sto­ji Ko­or­di­na­ci­o­ni od­bor za osni­va­nje Mu­ze­ja že­na ko­ji su kon­sti­tu­i­sa­le pred­stav­ni­ce ci­vil­nog sek­to­ra, Mi­ni­star­stva kul­tu­re, Mi­ni­star­stva za ljud­ska i ma­njin­ska pra­va i Od­bo­ra za rod­nu rav­no­prav­nost u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re. Kon­fe­ren­ci­ja „Rod i na­slje­đe: in­klu­zi­ja rod­nog pri­stu­pa u upra­vlja­nje kul­tur­nim na­slje­đem ko­ja će, pod po­kro­vi­telj­stvom Une­ska, bi­ti odr­ža­na kra­jem ma­ja na Ce­ti­nju, mo­gla bi da­ti vje­tar u le­đa ovoj ini­ci­ja­ti­vi i po­kre­nu­ti stva­ri na­pri­jed. Ono što nam u ovom tre­nut­ku, či­ni se, naj­vi­še ne­do­sta­je je­su eks­pert­ska zna­nja jer iz­me­đu one isto­ri­je že­na o ko­joj je ov­dje ri­ječ i tra­di­ci­o­na­li­stič­kih za­pi­sa o „sta­rim Cr­no­gor­ka­ma” ne sa­mo da če­sto po­sto­ji ve­li­ka raz­li­ka, već su to uglav­nom pri­stu­pi ko­ji se me­đu­sob­no is­klju­ču­ju.
Na­ta­ša Ne­le­vić